Mi smo savremenici sveta u kojem nikada nismo imali toliko mogućnosti da govorimo, informišemo se i povezujemo, a da je istovremeno javni prostor sve više fragmentisan. Nikada ranije toliko ljudi nije imalo mogućnost da u realnom vremenu iznese svoje mišljenje, komentariše političke događaje ili učestvuje u javnim raspravama. Ipak, paradoks našeg vremena jeste u tome što imamo sve više komunikacije, a možda sve manje stvarnog dijaloga.
Otuda se nameće pitanje: da li je problem savremene demokratije nedostatak slobode ili način na koji slobodu koristimo?
Šta je deliberativna politika?
Deliberativna demokratija počiva na ideji da demokratska odluka nije legitimna samo zato što je većina glasala za nju. Važno je i kako smo do te odluke došli. Demokratsko društvo trebalo bi da podrazumeva mogućnost da građani slobodno iznose svoje stavove, čuju drugačije argumente, preispitaju sopstvene pozicije, učestvuju u javnoj raspravi i odluke donose na osnovu dostupnih informacija i argumenata.
U tom smislu, deliberacija nije samo razgovor. Ona podrazumeva spremnost da drugog saslušamo i da prihvatimo mogućnost da nas njegov argument natera da preispitamo sopstveni stav.
Ovaj koncept neraskidivo je povezan sa mišlju Jirgena Habermasa i njegovim razumevanjem javne sfere. Za Habermasa, demokratsko društvo ne može opstati bez prostora u kojem građani mogu slobodno da razmenjuju argumente i oblikuju javno mnjenje. Takav prostor ne postoji samo zato što nam je formalno omogućeno da govorimo. On postoji tek onda kada postoji mogućnost da se čujemo, da argumenti budu razmatrani i da komunikacija ima stvarni uticaj na politički život.
Upravo se tu danas nalazi jedan od najvećih problema demokratije.
Gde nastaje kriza deliberativne misli?
Kriza deliberacije počinje onda kada javni prostor prestane da bude prostor razmene argumenata i postane prostor međusobnog potvrđivanja, manipulacije i sukoba.
Danas smo svedoci nekoliko procesa koji tome doprinose: snažne političke polarizacije, rasprostranjenosti dezinformacija, pada poverenja u institucije i sve većeg uticaja društvenih mreža na formiranje političkih stavova.
Deliberacija pretpostavlja da građani imaju pristup relevantnim informacijama. Međutim, ako je javni prostor preplavljen manipulacijama, poluistinama i dezinformacijama, postaje veoma teško voditi racionalnu javnu raspravu. Problem dodatno produbljuje činjenica da se u digitalnom prostoru najbrže šire sadržaji koji izazivaju bes, strah i konflikt. Razuman, argumentovan i utemeljen stav često nema isti efekat kao provokacija, uvreda ili politički spektakl. Problem više nije samo u tome što građani nemaju dovoljno informacija. Problem je u tome što imaju previše informacija različitog kvaliteta, bez jasnog kriterijuma na osnovu kojeg bi mogli da razlikuju argument od manipulacije.
Tu nastaje jedan od najvećih paradoksa savremene demokratije: informaciono bogatstvo može proizvesti političko neznanje.
Kriza poverenja
Drugi veliki problem jeste gubitak poverenja u institucije. Ako građani ne veruju institucijama, stručnjacima, medijima ili političkom sistemu, veoma je teško postići zajedničko razumevanje čak i oko osnovnih činjenica. Bez minimalnog zajedničkog prostora činjenica, deliberacija postaje gotovo nemoguća.
U Srbiji je taj problem posebno izražen, gde samo oko trećine građana ima poverenje u ključne političke institucije poput Vlade i Narodne skupštine, dok istovremeno, mnogo veće poverenje postoji u institucije poput vojske i crkve.
Ovaj podatak otvara zanimljivo pitanje: zašto građani više veruju institucijama u kojima nemaju direktan mehanizam političkog učešća nego institucijama kroz koje bi trebalo da ostvaruju sopstvenu političku volju?
Ako je demokratija sistem u kojem građani imaju mogućnost da učestvuju u donošenju odluka, onda bi upravo institucije predstavničke demokratije morale da budu prostor poverenja, odgovornosti i participacije. Kada se taj odnos prekine, građanin prestaje da instituciju doživljava kao „svoju“ i počinje da je posmatra kao nešto spoljašnje, nametnuto ili neprijateljsko.
„Mi protiv njih“
Još dublje ukorenjen problem jeste politika identiteta i logika „mi protiv njih“.
U takvom političkom prostoru, politički protivnik više nije osoba sa drugačijim mišljenjem, već postaje nužni neprijatelj. Njegova pobeda ne predstavlja samo politički poraz, već se doživljava kao pretnja sopstvenoj grupi, vrednostima ili načinu života.
Takvo neprijateljstvo je često banalno i iracionalno, ali upravo zato može biti veoma snažno. Ono ne nastaje samo u političkim partijama ili institucijama. Ono postoji i u samom društvu, u svakodnevnom odnosu prema drugome i u duboko ukorenjenoj logici prema kojoj je tuđi gubitak prihvatljiv, pa čak i poželjan, sve dok našoj grupi donosi osećaj pobede.
U takvoj atmosferi više nije važno da li je argument tačan. Važno je ko ga izgovara. Ako ga izgovara „naš“, on se prihvata. Ako ga izgovara „njihov“, odbacuje se.
Tada deliberacija prestaje da postoji.
Jer deliberativna demokratija ne zahteva da se sa drugim saglasimo. Ona zahteva da budemo spremni da ga saslušamo. Zato kriza deliberacije nije samo kriza naše sposobnosti da govorimo. Ona je, možda još više, kriza naše sposobnosti da slušamo.
Kako onda odbraniti slobodu?
Slobodu ne treba braniti samo od države, autoritarizma ili direktne političke represije. Slobodu moramo braniti i od uslova koji je iznutra potkopavaju. Sloboda govora, na primer, ne znači samo pravo da govorimo, već i odgovornost da razumemo posledice javnog govora. Jer nekada tanka je granica između slobode govora i govora mržnje. Pluralizam ne znači da su sve tvrdnje jednako vredne, već da različiti stavovi imaju pravo da budu izneti i argumentovano razmatrani. Slobodni mediji ne mogu opstati bez medijske pismenosti građana, kao što ni slobodan internet ne može biti demokratski prostor ako postane potpuno podređen manipulaciji, algoritmima i ekonomiji pažnje.
Zato demokratija ne može biti svedena na izbore, bilo redovne ili vanredne. Izbori su neophodni, ali nisu dovoljni.
Demokratija mora da podrazumeva stalno učešće građana, kroz javne rasprave, civilno društvo, lokalne inicijative, građanske skupštine, nezavisne medije i druge oblike političke participacije.
Sloboda se, dakle, ne brani tako što građanima oduzimamo mogućnost da pogreše. Brani se stvaranjem društva u kojem građani imaju dovoljno znanja, informacija i prostora da svoje stavove mogu da preispituju.
Da li sloboda danas znači biti u opasnosti?
Da, sloboda svakako nosi rizik. Ako imamo slobodu govora, neko nam može reći nešto što nam se ne dopada.
- Ako imamo slobodne izbore, može pobediti politička opcija koju ne podržavamo.
- Ako imamo slobodu mišljenja, moramo prihvatiti mogućnost da će neko imati mišljenje koje smatramo pogrešnim.
- Ako imamo otvoreno društvo, ono će istovremeno biti ranjivije na manipulaciju, ekstremizam i zloupotrebu slobode.
- Ali upravo tu dolazimo do ključnog paradoksa: sloboda bez rizika više nije potpuna sloboda.
Ako pokušamo da uklonimo svaki rizik koji proizlazi iz slobode, možemo završiti u društvu koje je veoma bezbedno, ali veoma malo slobodno.
S druge strane, ne treba romantizovati rizik. Demokratsko društvo mora imati granice tamo gde korišćenje slobode direktno ugrožava prava i slobodu drugih. Istorija nas uči da se demokratske institucije mogu koristiti i protiv same demokratije. Pojedinci i političke grupe mogu koristiti slobodne mehanizme sistema kako bi ga postepeno oslabili, ograničili pluralizam ili ugrozili prava drugih.
Zato je pitanje granica slobode jedno od najtežih pitanja demokratije: Koliko slobode možemo ograničiti da bismo zaštitili slobodu?
Odgovor ne može biti ni potpuno odsustvo ograničenja, ni autoritarna kontrola. Odgovor mora biti u stalnom demokratskom preispitivanju tih granica.
Možemo li odbraniti slobodu kroz deliberaciju?
Možda problem nije samo u tome što je sloboda danas ugrožena. Možda je problem u tome što više ne znamo dovoljno dobro kako da živimo sa slobodom drugih ljudi.
Sloboda drugog često doživljavamo kao ograničenje sopstvene slobode. Njegovo mišljenje kao napad na naše mišljenje. Njegovo pravo kao pretnju našem pravu.
A upravo suprotno bi trebalo da bude osnova demokratskog društva. Moja sloboda nije potpuna ako postoji samo onda kada su svi drugi saglasni sa mnom.
Deliberativna demokratija nam zato može ponuditi važan odgovor. Njena svrha nije da ukloni neslaganje. Naprotiv, demokratija podrazumeva neslaganje. Ono nije njena greška, već njena prirodna posledica.
Pravi izazov jeste da izgradimo društvo u kojem možemo da se ne slažemo, a da jedni druge ne prestanemo da smatramo ljudima i građanima sa jednakim pravima.
Zato možda ne treba da težimo društvu bez konflikta. Takvo društvo verovatno nije ni moguće, niti bi bilo poželjno.
Treba da težimo društvu u kojem konflikt može da postoji bez nasilja, neslaganje bez mržnje, kritika bez progona, a različito mišljenje bez straha.
Jer sloboda se ne brani tako što uklanjamo opasnost. Sloboda se brani tako što stvaramo društvo koje je dovoljno snažno da sa opasnošću slobodno živi.
A možda je upravo u tome suština deliberativne demokratije: ne da pronađemo društvo u kojem svi mislimo isto, već društvo u kojem možemo da mislimo različito i da ipak ostanemo zajedno.
Prati još vesti